ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА ЈЕДНОГ ЗЕМУНСКОГ ПТИЧАРА Птице нас чине бољим Људи који проучавају, фотографишу и разумеју птице као да имају неко своје неизречено братство, изнад професије, еснафа или личног заноса. Неки свој језик, јавке, принципе солидарности и савезништва. Неке своје менталне, географске и симболичке мапе. Они са много више топлине и дубине читају своје окружење и човека у њему. Знају да је у Србији досад забележено 365 врста птица, да оне имају имена, карактерологију, историју врста, право на живот. (...) Ово је лично сведочанство како је један познати београдски археолог ушао у тај свет и остао у њему
Текст и фото: Јосип Шарић
Имам обичај да се нашалим и да кажем да сам у младости (не рачунајући девојке) имао две прве љубави. Саговорника то обично збуни али све буде јасније кад нагласим да је прва прва љубав била археологија, док је друга прва љубав била фотографија. Стицајем околности, помало и превагом страсти, археологија је постала моје професионално опредељење. Фотографија је из другог плана пратила сва дешавања и само вребала тренутак да повремено са пиједестала скине археологију, док није дочекала да последњих година и неповратно преузме победничко постоље.
Птичарење о којем је реч у овом прилогу настало је из споја љубави према фотографији и изградње једног моста. Наиме, почетком 2015. године закорачио сам први пут преко Пупиновог моста, који је крајем претходне године отворен за саобраћај, и посетио сам крај у коме до тада нисам никада био. Преда мном се отворио потпуно нови свет преко реке, такозвани форланд леве обале Дунава. Шетајући насипом изграђеним крајем двадесетих година прошлог века, који је требало да спречи плављење ниског земљишта на којем су се налазила бројна насеља, пажњу ми је прво привукао пејсаж. Неописиве су и очаравајуће биле промене боја густог растиња које су пратиле смену годишњих доба. А онда сам почео да примећујем и „староседеоце” форланда. Из шибља су почеле да се помаљају дивље свиње, срне, зечеви, шакали, нутрије и – птице. Птице су навирале са свих страна. Јављале се из мочварног растиња, биле су на води у такозваним кубицима, кљуцале су по приобалном муљу, цвркутале у гранама врба и топола, орлови белорепани су кликтали на висинама где сам их голим оком једва примећивао, ветрушке и мишари су на плен стрпљиво вребали са осушених грана.
Тих дана је моје птичарење почело, а да тога нисам ни био свестан, па чак ни имао основне појмове о њему. А онда, приликом једне од шетњи на насипу срео сам човека који је двогледом пажљиво пратио лет неких, мени непознатих, птица. Почео је необавезан разговор и сазнао сам да сам упознао Драгана Симића, еколога по образовању, страственог птичара и путника који је у потрази за птицама путовао по Балкану, Медитерану, Јужној Африци, Индији и Централној Америци. У том посвећеном птичарењу није га спречила ни спортска несрећа у којој је приликом пада са литице доживео тешку повреду. Након две године рехабилитације схватио је да може да се бави птичарењем из кајака, и ту активност почео је баш на простору форланда где смо се срели. На растанку ми је поклонио мали водич Птице Србије и подручја од међународног значаја чији је он био један од аутора.
РАЗЛИЧИТИ ЉУДИ, ИСТА СТРАСТ
Илустрације са птицама које на нашим просторима најчешће могу да се сретну и списак подручја у Србији која су од међународног значаја за птице почели су да распаљују моје интересовање за уочавањем, али и снимањем птица са којима сам се сусретао и које сам полако почео да препознајем. „Ако немаш у вугла, имаш на Гугла.” Уз ту жаргонску пословицу почео сам да претражујем интернет. Током претрага за подацима којима бих проширио своје оскудно знање о птицама, наишао сам и на сајт Друштва за заштиту и проучавање птица Србије и, наравно, одмах се учланио. А онда сам почео полако да откривам још један свет – свет љубитеља птица и многе интересантне особе које тај свет чине. Све њих, људе најразличитијих занимања и профила, повезује заједничка страст – љубав према природи и поштовање правила које она успоставља. Међу љубитељима птица је и Милан Ружић, доктор ветеринарске медицине, председник поменутог Друштва, Чачанин који живи у Новом Саду. Птице професионално проучава више од двадесет година, објавио је десетине научних радова и велики број популарних текстова. Увек наглашава да се Србија налази у једном од шест европских центара биолошке разноврсности и да се на простору наше државе, који захвата мање од једног процента Европе, гнезди и сезонски среће око две трећине врста птица које насељавају Стари континент.
Првенствено као фотограф који се неочекивано нашао у свету птица, врло брзо сам на интернету уочио снимке који су ми својим квалитетом привукли пажњу. Један од аутора таквих фотографија је Чедомир Вучковић, међу птичарима познат као Волфсон Брдмен (Wolfson Birdman), свестрана личност у којој су се спојили антрополог, новинар, фотограф, музичар и птичар. По његовом виђењу, птичари се деле на три категорије. У првој су они који птице посматрају и бележе податке о њиховом појављивању и понашању, у другој категорији су фотографи природе који птице посматрају и снимају, а у трећој категорији су они који спајају активности прве две. У Србији је за сада забележено присуство 365 врста птица, а на простору где сам на њих први пут обратио већу пажњу, на Бељарици (тако се тај део дунавског форланда назива међу птичарима), уочено је до сада присуство 183 врсте, мада су те бројке подложне сталним променама. С обзиром на то да себе, за сада, убрајам у другу категорију птичара по Чединој дефиницији, више сам усмерен на снимање птица него на систематско бележење уочених врста и трагање за новом врстом која ће обележити мој фотографски портфолио. Ипак се и мени, почетнику, у првим данима птичарења посрећило. Док сам седео скупљајући снагу за наставак пешачења, 8. маја 2020. године, на суву грану само неколико метара од мене слетела је птичица на којој је доминирало перје жуте боје на глави. Фото-апарат у торби, ја неспреман за такав сусрет! Супруга која је недалеко снимала барски ирис добацује: „Вади апарат, снимај, шта чекаш?” Ја безвољно (али супружнички послушно), очекујући да ће птица одмах одлетети, извадим фото-апарат и за дивно чудо суочим се са погледом потпуно мирне птице која је дозволила да начиним неколико снимака. Приликом прегледа снимака и покушаја да по приручнику одгонетнем о којој врсти се ради, закључио сам да је реч о жутој плиски. Но, одмах је уследио деманти: Милан ми је скренуо пажњу на то да је реч о жутоглавој плиски. Испоставило се да је мојим снимком први пут забележено њено присуство на територији Београда, а то је била и 169. врста на Бељарици, у то време и њено тек пето појављивање на територији Србије.
ИЗНЕНАЂЕЊА У КОМШИЛУКУ
Птице често пре чујемо него што их видимо и то се нарочито односи на грмуше. За птичара је у таквим ситуацијама пресудно да препозна зов или песму птице како би знао о којој врсти је реч, а онда имајући увид у њено понашање и да направи стратегију како и у ком тренутку може очекивати да је види. Колико је то битно за фотографа-птичара не треба посебно помињати. Моје уши су још поприлично „тврде”, па велику помоћ добијам од још једног пријатеља који има одличан слух, а птице савршено лоцира и препознаје по њиховом гласању. Реч је о Северу Нагулову, географу по образовању и најбољем поштару који се икада појавио у крају у којем живим. Он птичари у великој мери слушајући пев птица, ревносно бележи податке о њиховом појављивању и заинтересоване птичаре несебично обавештава о томе где су се појавиле неке ређе врсте. Један скоро анегдотски догађај везан је управо за Севера. Претпрошле зиме ишао сам до Кикинде како бих у граду сова видео и снимио мале утине. Био је то леп доживљај и сусрет вредан памћења са десетинама тих атрактивних птица ушушканих у гранама стабала у пешачкој зони. Но, недуго потом, Север ми је јавио да се у крошњи јелке која расте десетак метара од улаза у зграду у којој живим налази мала колонија од шест-седам утина. До њих сам могао да стигнем са двадесетак корака. Ипак, најатрактивнији снимак мале утине начинио сам на напуштеној фарми недалеко од Ковилова, где смо се стрпљиво гледали очи у очи све време снимања које је трајало неколико минута.
Пчеларице се убрајају међу неке од најлепших европских птица. На местима где лове човек ће их често чути, а у висинама и контра-светлу ће их тешко уочити. Да бих снимио пчеларице провео сам сате кривећи врат и гледајући их на Бељарици како брзо и објективом неухватљиво лете изнад насипа. Неуспех у снимању на Бељарици одвео ме је у потрагу за њима у Делиблатској пешчари, што је такође било безуспешно. Сазнање да постоји колонија у Вишњичкој бањи било је обећавајуће. И да парафразирам Цезара: одох, видех, не успех! А онда изненађење. Од још једног птичара, при томе и суседа из насеља, Дејана Ковачића (прецизни механичар тренутно на раду у калионици стакла), сазнам да колонија пчеларица борави у гнездима ископаним у лесном профилу код сурдука који Земунци знају под именом Говеђи брод. Дакле, пчеларице које сам јурио по Банату, летеле су на тристотинак метара од зграде у којој живим. Уследило је провлачење кроз баште али и коприву до струка, избегавање једног мргодног рундова, форсирање ограде од бодљикаве жице и коначно – блиски сусрет са пчеларицама и фотографије какве вероватно никад више нећу снимити.
КОРАЦИ НА ПТИЧАРСКОМ ПУТУ
Како су моји птичарски дани пролазили, тако су се интересантни доживљаји низали. Са другом Петром Петровићем (дипломирани инжењер геологије) прошле године (2021) недељу дана сам покушавао да на Бељарици снимим ражњеве (ибисе) које су други птичари данима пре нас виђали. Коначно смо успели да их видимо и некако снимимо, ишчекујући да, за оне атрактивније кадрове, приђу ближе обали на којој смо се крили иза неког растиња. Тада је насипом пројурио аутомобил, уплашио је нервозне речне галебове који су уз крештање узлетели, а за њима су се у ваздух винули и ражњеви и нестали у даљини. На насипу су остала само два разочарана фотографа-птичара. А онда смо ове године обојица отишли до канала Себеш у Борчи како би он снимио великог трстењака, барску птицу певачицу не баш умилног гласа али док пева атрактивног стаса. Док смо тражили место за снимање трстењака, у празним базенима рибњака „Мика Алас” угледао сам четири ражња које сам овог пута неометано снимио на прави начин. Међу тим снимцима је и један на којем се виде три ражња у лету, чија се тамна пера пресијавају у комплетном спектру дугиних боја, правдајући име које имају у неким другим језицима – сјајни ибис (glossy ibis). После неколико година птичарења и интензивног снимања птица, дешава ми се да када са познаницима или пријатељима шетам, а пред нама се укаже нека птица која им није позната, на питање о којој врсти је реч потпуно спонтано и ненамерно дам као одговор њено име на латинском језику. Нисам приметио како су та имена неприметно почела да ми се урезују у памћење. Можда је то знак да сам прешао онај први, прави аматерски, корак у птичарењу. А сам процес птичарења, како год ко дефинисао посматрање птица, на посебан начин обликује човека чак и ако том активности почне да се бави релативно касно. Птице које сам, будући рођен у граду, узимао здраво за готово и примећивао само као нејасне контуре у ваздуху, постале су много више од тога. Почео сам да размишљам о томе да је заправо реч о створењима која планету Земљу насељавају неупоредиво дуже од човека, па можда имају и нека већа права од оних која им ми у сталном отимању природних ресурса ускраћујемо. Срећући све више врста почињем да сагледавам међу њима и различите карактере, сличне онима какве имамо и међу људима.
ПТИЦЕ СЕ НЕ ЈУРЕ ВЕЋ ЧЕКАЈУ
Птице имају свој живот обојен навикама и инстинктивним понашањем, а то од птичара заинтересованог за снимање захтева и физичко и ментално надигравање са њима. Подразумевају се километри препешачени и по врелом летњем и по хладном зимском дану. Подразумева се снимање птица током јесење и пролећне сеобе, када временски услови знају да буду непредвидиви. Са собом тада свакако не треба носити статив или монопод од угљеничних влакана јер су прави мамац за громове. Комарци и мноштво других досадних инсеката су редовни пратиоци. Схватио сам и да се у потрази за добром фотографијом не јури за птицама већ да се оне чекају. То подразумева познавање њиховог понашања и у складу са тим прављење стратегије где и како их снимити. Пратећи елементи су дуготрајно ишчекивање испод маскирне пелерине лети док се са чела слива зној од кога пеку очи, трљање промрзлих прстију зими како би могао да се притисне окидач на фото-апарату у правом тренутку и мокре ноге због ципела за које се испостави да нису непромочиве.
Пре сваког поласка на посматрање и снимање птица сетим се речи Милана Ружића који је у једном интервјуу рекао: „Птице имају толико племенитих особина да је то права радост за паметног човека. И само пуким посматрањем птица може се постати бољи. Гледајте пар голубова са ваше терасе, видећете шта значи љубав, како доносе гранчице за гнездо, како брижно чувају та два јајета, како се труде да отхране те младунце, како их уче да узлете.” Сигуран сам да свако од нас, чак и ако није посвећени птичар, посматрајући те наше пернате суседе који лете око зграда и по парковима, може да свет у којем живимо сагледа на другачији начин; да му се посвети са више пажње и поштовања проналазећи у себи можда сакривену и неисказану емпатију према свему што нас окружује, а птице би биле заслужне за буђење таквог често дубоко запретеног осећања. Мислим да су мени помогле у томе. Прва ствар коју ћу урадити након завршетка овог прилога биће паковање фотографске опреме и излазак у сусрет птицама и њиховој овогодишњој јесењој сеоби.
***
Без старосне границе
Птичарење дефинитивно не признаје године и то на најбољи начин потврђује господин Владимир Ристић, наставник општетехничког образовања и руководилац фото-секције у основној школи „Стеван Синђелић” у пензији, који је у својим касним осамдесетим годинама редовно присутан на неким од места за птичарење. Кад се сретнемо, обавезно поднесемо један другом извештај шта смо, где и када видели. Каже да му та „бекства” из градске средине испуњавају дан и разгоне досаду. А судећи по његовој виталности, омогућавају му да још увек буде млад и телом и духом.
***
Сусрети које треба избећи
У друштву Гојка Кукобата (дипломирани ижењер информатике) прошлог лета сам обилазио таложнике девастиране шећеране у Падинској Скели. Уместо очекиваних птица, у шипражју смо уочили трагове интензивног боравка дивљих свиња на том простору па смо закључили да би било паметније да се склонимо пре него што уследи нежељени сусрет са тим непредвидивим и неки пут врло агресивним животињама. Таложници шећеране и даље чекају на наш повратак у ту птичарску зону.
Имам обичај да се нашалим и да кажем да сам у младости (не рачунајући девојке) имао две прве љубави. Саговорника то обично збуни али све буде јасније кад нагласим да је прва прва љубав била археологија, док је друга прва љубав била фотографија. Стицајем околности, помало и превагом страсти, археологија је постала моје професионално опредељење. Фотографија је из другог плана пратила сва дешавања и само вребала тренутак да повремено са пиједестала скине археологију, док није дочекала да последњих година и неповратно преузме победничко постоље.
никада био. Преда мном се отворио потпуно нови свет преко реке, такозвани форланд леве обале Дунава. Шетајући насипом изграђеним крајем двадесетих година прошлог века, који је требало да спречи плављење ниског земљишта на којем су се налазила бројна насеља, пажњу ми је прво привукао пејсаж. Неописиве су и очаравајуће биле промене боја густог растиња које су пратиле смену годишњих доба. А онда сам почео да примећујем и „староседеоце” форланда. Из шибља су почеле да се помаљају дивље свиње, срне, зечеви, шакали, нутрије и – птице. Птице су навирале са свих страна. Јављале се из мочварног растиња, биле су на води у такозваним кубицима, кљуцале су по приобалном муљу, цвркутале у гранама 
врба и топола, орлови белорепани су кликтали на висинама где сам их голим оком једва примећивао, ветрушке и мишари су на плен стрпљиво вребали са осушених грана. 
Илустрације са птицама које на нашим просторима најчешће могу да се сретну и списак подручја у Србији која су од међународног значаја за птице почели су да распаљују моје интересовање за уочавањем, али и снимањем птица са којима сам се сусретао и које сам полако почео да препознајем. „Ако немаш у вугла, имаш на Гугла.” Уз ту жаргонску пословицу почео сам да претражујем интернет. Током претрага за подацима којима бих проширио своје оскудно знање о птицама, наишао сам и на сајт Друштва за заштиту и проучавање птица Србије и, наравно, одмах се учланио. А онда сам почео полако да откривам још један свет – свет љубитеља птица и многе интересантне особе које тај свет чине. Све њих, људе најразличитијих занимања и профила, повезује заједничка страст – љубав према природи и поштовање правила које она успоставља.
Међу љубитељима птица је и Милан Ружић, доктор ветеринарске медицине, председник поменутог Друштва, Чачанин који живи у Новом Саду. Птице професионално проучава више од двадесет година, објавио је десетине научних радова и велики број популарних текстова. Увек наглашава да се Србија налази у једном од шест европских центара биолошке разноврсности и да се на простору наше државе, који захвата мање од једног процента Европе, гнезди и сезонски среће око две трећине врста птица које насељавају Стари континент.
У Србији је за сада забележено присуство 365 врста птица, а на простору где сам на њих први пут обратио већу пажњу, на Бељарици (тако се тај део дунавског форланда назива међу птичарима), уочено је до сада присуство 183 врсте, мада су те бројке подложне сталним променама. С обзиром на то да себе, за сада, убрајам у другу категорију птичара по Чединој дефиницији, више сам усмерен на снимање птица него на систематско бележење уочених врста и трагање за новом врстом која ће обележити мој фотографски портфолио. Ипак се и 
мени, почетнику, у првим данима птичарења посрећило. Док сам седео скупљајући снагу за наставак пешачења, 8. маја 2020. године, на суву грану само неколико метара од мене слетела је птичица на којој је доминирало перје жуте боје на глави. Фото-апарат у торби, ја неспреман за такав сусрет! Супруга која је недалеко снимала барски ирис добацује: „Вади апарат, снимај, шта чекаш?” Ја безвољно (али супружнички послушно), очекујући да ће птица одмах одлетети, извадим фото-апарат и за дивно чудо суочим се са погледом потпуно мирне птице која је дозволила да начиним неколико снимака. Приликом прегледа снимака и покушаја да по приручнику одгонетнем о којој врсти се ради, закључио сам да је реч о жутој плиски. Но, одмах је уследио деманти: Милан ми је скренуо пажњу на то да је реч о жутоглавој плиски. Испоставило се да је мојим снимком први пут забележено њено присуство на територији Београда, а то је била и 169. врста на Бељарици, у то време и њено тек пето појављивање на територији Србије.
Птице често пре чујемо него што их видимо и то се нарочито односи на грмуше. За птичара је у таквим ситуацијама пресудно да препозна зов или песму птице како би знао о којој врсти је реч, а онда имајући увид у њено понашање и да направи стратегију како и у ком тренутку може очекивати да је види. Колико је то битно за фотографа-птичара не треба посебно помињати. Моје уши су још поприлично „тврде”, па велику помоћ добијам од још једног пријатеља који има одличан слух, а птице савршено лоцира и препознаје по њиховом гласању. Реч је о Северу Нагулову, географу по образовању и најбољем поштару који се икада појавио у крају у којем живим. Он птичари у великој мери слушајући пев птица, ревносно бележи податке о њиховом појављивању и заинтересоване птичаре несебично обавештава о томе где су се појавиле неке ређе врсте. Један скоро анегдотски догађај везан је управо за Севера. Претпрошле зиме ишао сам до Кикинде како бих у граду сова видео и снимио мале утине. Био је то леп доживљај и сусрет вредан памћења са десетинама тих атрактивних птица ушушканих у гранама стабала у пешачкој зони. Но, недуго 
потом, Север ми је јавио да се у крошњи јелке која расте десетак метара од улаза у зграду у којој живим налази мала колонија од шест-седам утина. До њих сам могао да стигнем са двадесетак корака. Ипак, најатрактивнији снимак мале утине начинио сам на напуштеној фарми недалеко од Ковилова, где смо се стрпљиво гледали очи у очи све време снимања које је трајало неколико минута.
колонија у Вишњичкој бањи било је обећавајуће. И да парафразирам Цезара: одох, видех, не успех! А онда изненађење. Од још једног птичара, при томе и суседа из насеља, Дејана Ковачића (прецизни механичар тренутно на раду у калионици стакла), сазнам да колонија пчеларица борави у гнездима ископаним у лесном профилу код сурдука који Земунци знају под именом Говеђи брод. Дакле, пчеларице које сам јурио по Банату, летеле су на тристотинак метара од зграде у којој живим. Уследило је провлачење кроз баште али и коприву до струка, избегавање једног мргодног рундова, форсирање ограде од бодљикаве жице и коначно – блиски сусрет са пчеларицама и фотографије какве вероватно никад више нећу снимити.
Како су моји птичарски дани пролазили, тако су се интересантни доживљаји низали. Са другом Петром Петровићем (дипломирани инжењер геологије) прошле године (2021) недељу дана сам покушавао да на Бељарици снимим ражњеве (ибисе) које су други птичари данима пре нас виђали. Коначно смо успели да их видимо и некако снимимо, ишчекујући да, за оне атрактивније кадрове, приђу ближе обали на којој смо се крили иза неког растиња. Тада је насипом пројурио аутомобил, уплашио је нервозне речне галебове који су уз крештање узлетели, а за њима су се у ваздух винули и ражњеви и нестали у даљини. На насипу су остала само два разочарана фотографа-птичара. А онда смо ове године обојица отишли до канала Себеш у Борчи како би он снимио великог трстењака, барску птицу певачицу не баш умилног гласа али док пева атрактивног стаса. Док смо тражили место за снимање трстењака, у празним базенима рибњака „Мика Алас” угледао сам четири ражња које сам овог пута неометано снимио на прави начин. Међу тим снимцима је и један на којем се виде три ражња у лету, чија се тамна пера пресијавају у комплетном спектру дугиних боја, правдајући име које имају у неким другим језицима – сјајни ибис (glossy ibis).
После неколико година птичарења и интензивног снимања птица, дешава ми се да када са познаницима или пријатељима шетам, а пред нама се укаже нека птица која им није позната, на питање о којој врсти је реч потпуно спонтано и ненамерно дам као одговор њено име на латинском језику. Нисам приметио како су та имена неприметно почела да ми се урезују у памћење. Можда је то знак да сам прешао онај први, прави аматерски, корак у птичарењу. А сам процес птичарења, како год ко дефинисао посматрање птица, на посебан начин обликује човека чак и ако том активности почне да се бави релативно касно. Птице које сам, будући рођен у граду, узимао здраво за готово и примећивао само као нејасне контуре у ваздуху, постале су много више од тога. Почео сам да размишљам о томе да је заправо реч о створењима која планету Земљу насељавају неупоредиво дуже од човека, па можда имају и нека већа права од оних која им ми у сталном отимању природних ресурса ускраћујемо. Срећући све више врста почињем да сагледавам међу њима и различите карактере, сличне онима какве имамо и међу људима. 
Птице имају свој живот обојен навикама и инстинктивним понашањем, а то од птичара заинтересованог за снимање захтева и физичко и ментално надигравање са њима. Подразумевају се километри препешачени и по врелом летњем и по хладном зимском дану. Подразумева се снимање птица током јесење и пролећне сеобе, када временски услови знају да буду непредвидиви. Са собом тада свакако не треба носити статив или монопод од угљеничних влакана јер су прави мамац за громове. Комарци и мноштво других досадних инсеката су редовни пратиоци. Схватио сам и да се у потрази за добром фотографијом не јури за птицама већ да се оне чекају. То подразумева познавање њиховог понашања и у складу са 
тим прављење стратегије где и како их снимити. Пратећи елементи су дуготрајно ишчекивање испод маскирне пелерине лети док се са чела слива зној од кога пеку очи, трљање промрзлих прстију зими како би могао да се притисне окидач на фото-апарату у правом тренутку и мокре ноге због ципела за које се испостави да нису непромочиве. 
Сигуран сам да свако од нас, чак и ако није посвећени птичар, посматрајући те наше пернате суседе који лете око зграда и по парковима, може да свет у којем живимо сагледа на другачији начин; да му се посвети са више пажње и поштовања проналазећи у себи можда сакривену и неисказану емпатију према свему што нас окружује, а птице би биле заслужне за буђење таквог често дубоко запретеног осећања. Мислим да су мени помогле у томе. Прва ствар коју ћу урадити након завршетка овог прилога биће паковање фотографске опреме и излазак у сусрет птицама и њиховој овогодишњој јесењој сеоби.
